Moj doživljaj savremene umetnosti

by Isidora_Izzy
Pitali su me koliko je minimum vremena potrebno da bi se obišla čitava postavka izložbe Čistač, autorke Marine Abramović. Od tog pitanja ću i krenuti. Potrebno je minimum 2h da bi se pogledala svaka rekonstrukcija performansa, postavka ili slika. Dok smatram da je za potpun doživljaj izložbe potrebno više dana.

PROŠETAJMO KROZ IZLOŽBU

Jasno, sam ulazak je ni malo prijatan, a to se i dalje nastavlja kroz ceo obilazak jer je kompletna izložba ispraćena uglavnom neprijatnim zvukovima te kroz ceo objekat odzvanja vrisak sa videa Marininog performansa Oslobađanje Glasa, tokom kog ona leži na podu i izvijene glave unazad vrišti najjače što može. Taj performans je trajao sve dok nije izgubila glas. Zvuk tog videa dominira prostorom i pre nego što ga ugledate i pored svih drugih zukova, stvara teskobu koja izaziva moj um do granica izdržljivosti dok me sama izložba forsira na radoznalost. U prvom delu, je postavka koja se sastoji od njenih beleški, isečaka i raznih sličica, predmeta i iskustava koje je sakupljala tokom raznih putovanja, među kojima su Tibet i Indija, ali tu su i Grčka, razna afrička plemena i druge destinacije. Tom postavkom poruka koja po meni dominira je pitanje života i smrti, pitanje svrhe našeg života i nemogućnosti da je spoznamo i oslobodimo se straha od smrti bez same smrti i sopstvenog iskustva šta je posle nje. Dakle svrha je u ovde i sada i sa Marininim citatom ću zaokružiti ovu postavku
Svaki dan je poslednji dan.
Dalje je postavka koja prestavlja performans kojim je Marina provela tri meseca na drvenoj stolici za drvenim stolom dok su se ispred nje smenjivali posetioci, jedan po jedan. Svako od njih je imao pravo da ćutke, gleda u njeno lice bez prestanka koliko god to želi, dok Marina uzvraća neprestanim pogledom. Performans je predstavljen zidom prekrivenim ekranima na kojima je Marinin lik koji tokom svakog susreta, ostaje nepromenjen, osim znakova umora, njen izraz lica je jednak ispred svakog posetioca. Nasuprot tom zidu je zid sa ekranima na kojima su lica posetioca koji su joj se suočili. Njihova lica su izražavala različite emocije sto je bilo fascinantno, s obzirom da je upravo ona ta koja je tu provela mnogo više vremena od svakoga od njih pojedinačno. Da bi bolje dočarali izazov performansa, ispred prostorije su postavljeni sto i stolice identično kao tokom performansa te je svako mogao da isproba izazov. Tako je teško ostati miran, ne izgovarati svoje misli. Međutim od nekog gospodina sam čula da je taj izazov mnogo jednostavniji ukoliko fokus polako držim na ustima osobe, pa malo na nosu, pa na očima. Isprobala sam i stvarno jeste lakše, pri tom se postiže fokus i stanje bez misli, odnosno meditacija koja je cilj mnogih postavki na izložbi. Dalje je mnoštvo različitih retrospektiva Marininih performansa te je tu video na kom se Marina češlja do povređivanja izgovarajući rečenice “Umetnost mora biti lepa!” i “Umetnik mora biti lep!”, te pomenuti video na kome ona vrišti do iznemoglosti i jedna cela era zajedničkih performansa sa partnerom Ulajem koji je takođe bio umetnik. Većina performansa je predatava izdržljivosti njihovog tela i uma u konstantnom koketiranju na granici samoubistva uz stalno samopovredjivanje. Jedna prostorija je posvećena retrospektivi njene nekadašnje izložbe na kojoj su ulaz čuvali lično Marina i njen partner Ulaj, goli, te su posetioci morali da se provlače kroz uzan prolaz između njih dvoje kako bi ušli na izložbu. U retrospektivi tog performansa, nisu tu lično umetnici, ali jesu performeri između kojih smo mi morali da prođemo kako bismo ušli na pomenuti deo izložbe. Iako su performeri goli, performans nema veze sa erotikom. Tu su svi stavljeni u do tada nedoživljenu, napetu situaciju. To je sve deo onoga što sam videla, jedan mali deo kojim nisam ni stigla da opišem dva sata provedena u napetom iščekivanju svakog sledećeg koraka i doživljaja ove nesvakidašnje izložbe.

Postavka zbog koje bih se vratila ovoj izložbi

Nalazi se na poslednjem spratu. Postavka koja predstavlja Marijin doživljaj njenog i Ulajevog poslednjeg performansa. Naime, oni su krenuli sa dve različite strane Kineskog zida i nakog 90 dana neprekidnog hodanja se sastali. Tim performansom su simbolično označili kraj dvanestogodišnje veze. Postavka na poslednjem spratu je Marinin omaž ovom performansu kojim ona publici dozvoljava da osete senzacije kojima je ona bila izložena tokom puta, te bi posetilac trebao da sedi na stolici ili krevetu sa kristalima. Da bos obuje kristalne cipele i da svoju glavu, srce i polni organ prisloni uz zid na kristale. Preporuka je da posmatrač u ovom položaju ostane dok ne postigne stanje bez misli, a na samom kraju, za potpunu meditaciju, tu je sto koji je celom dužinom ispunjen crno belim pirinčem koji sa slušalicama na ušima uz preporuku umetnika treba da brojite, razdavjate i sve to beležite na papiru. Preporuka je da ovaj vaš lični performans, za kompletan doživljaj, treba da traje 6h. Nisam kritičar, samo posmatrač i ono što ste pročitali je lični doživljaj ili makar njegov deo jer svrha umetnosti i jeste da nas obogati iskustvom koje nas u dubini čini boljima. To je u zaključku iskustvo koje po izlasku iz Beogradakog muzeja Savremenih Umetnosti i posete izložbi Čistač, autorke Marine Abramović meni ostaje. Do nekog sledećeg, prožimajućeg iskustva.

You may also like

Leave a Comment