Svaki put kada bih klijentkinjama koje rade na prokrastinaciji rekla da je njena prokrastinacija povezana sa njenim perfekcionizmom, uvek, ali neizostavno uvek bih dobila odgovor „Kako ja perfekcionista, pa znaš li kako je meni stalno krš u kući, za radnim stolom, u autu,…“.
Uostalom i moja reakcija je prvi put bila takva, jer sam muku mučila sa prokrastinacijom, a večito mi je sve bilo u haosu. Stalno bih svemu pristupila kao da želim da odradim besprekorno, ali onda bih negde već na početku odustala, demotivisala se i opet bi sve krenulo nizbrdo. Tako je meni bilo, a zapravo sam, kako sam kasnije spoznala, perfekcionista i sva moja prokrastinacija je išla iz mog perfekcionizma. Kako? Čitaj dalje, veoma je logično.
Perfekcionizam je pre svega društveno, pogrešno okarakterisan kao vrlina, a zatim opisan kao osobina koja osobu motiviše i tera da sve što radi, radi besprekorno. Pa tako često čujem žene kako samopohvalno izgovaraju „Ja sam perfekcionista.“, najčešće zbog nekih opsesivnih navika kojima zapravo ne mogu da odole.
Pošto je perfekcionizam, pogrešno, povezan samo sa tim do koje perfekcije neko nešto obavlja, zato se oni kojima je um najviše perfekcionistički orjentisa ne prepoznaju i često nikada ni ne osveste kako da prevaziđu rezultat svog perfekcionizma, što je prokrastinacija.
E ovde se svi zbune, ali veoma je jednostavno.
Kako da prepoznaš da li je uzrok tvoje prokrastinacije, perfekcionizam?
Sve što treba da započneš, započinješ sa puno entuzijazma i krećeš da razmišljaš kako ćeš to uraditi, odnosno završiti. Što više razmišljaš, vidiš da tu ima baš puno posla i samo se otvaraju novi segmenti koje moraš da završiš da došla do željenog rezultata. Što više razmišljaš, obuzima te preplavljenost sve više, dok finalno ne odustaneš, jer za verziju završenog, koju si ti zamislila, nemaš ni vremena, ni energije, ni resursa. Drugim rečima, uvek zamisliš perfektan rezultat, koji je toliko teško dostižan da na samom početku ti shvatiš da to trenutno ne možeš da uradiš i zato uvek ODLOŽIŠ.
Tvoji zadaci se u tvojoj glavi tolko razviju da to ne može tim ljudi da reši, kamoli ti sama i onda je normalno da iznova upadaš u prokrastinaciju.
Koje je rešenje?
Kada ovo osvestiš, već si korak bliže rešenju, jer ćeš svaki sledeći put primetiti koliko te tvoj mozak preplivao širinom zadatka koji je u startu mogao da bude jednostavan.
Pored toga, će ti pomoći da sebi osvestiš još dve lekcije kada god te obuzme potreba za prokrastinacijom.
- Završeno je bolje nego savršeno- Done is better than perfect
Najbolje jeste završeno i savršeno, ako kažemo da je savršeno samo deo naše percepcije, jer moje savršeno nije možda i tvoje savršeno. Ali savršeno po tvom kriterijumu. Dakle, bolje da je i završeno i savršeno, ali ako se trenutno nisu stekli uslovi da bi bilo po tvom, savršeno, onda je sakako bolje da je završeno tako kako može, nego odloženo ili nikada završeno.
- Ako je cilj daleko, sledeći korak nije
Ni do jednog cilja nećeš stići tako što ćeš preskočiti put do tamo. Podeli to što moraš da uradiš na korake, odredi šta je prvi korak, pa ako te i od njega obuzima teskoba jer je preveliki korak, onda i njega podeli na još manje delove. Tek tako kreni da radiš, korak po korak, za svaki i najmanji task.
Prepoznavanje uzroka problema je pola rešenja. Ako prepoznaš da je uzrok tvoje prokrastinacije, perfekcionizam, pitanje je vremena kada ćeš u svakoj svojoj prokrastinaciji prepoznati taj uzrok čak i pre nego što kreneš da prokrastinitaš.